Prispodoba o radnicima posljednjega sata dobar je poticaj za promišljanje o (ne)zaposlenosti, plaći, pravdi, radnicima. No, njezina se poruka ne iscrpljuje u tome. Jer kad bismo se zaustavili samo na tome, i to misleći isključivo našom ljudskom logikom, ne bismo otišli daleko. Štoviše, zapetljali bismo se u spekulacije je li gospodar vinograda dobro postupio, koga je zakinuo, što su radnici trebali učiniti, je li pravda zadovoljena ili je osakaćena, itd.

Isus nas, kao i nekoć svoje slušatelje, želi odvesti korak dalje, navesti nas da se u svojim životima ne zaustavljamo na zadovoljenju zakonske pravde, nego da dopustimo da dobrota i ljubav preobražavaju pravdu, a da je pritom ne ruše.

Gospodar vinograda je rano ujutro najmio radnike za vinograd i odmah se s njima pogodio za plaću od jednog denara. I oni su pristali i pošli raditi. On kasnije opet izlazi na trg, o trećoj uri, i vidi neke kako besposleno stoje i pošalje ih u vinograd. Isto je učinio o šestoj i devetoj, a kasnije i o jedanaestoj uri. U čemu je razlika? Samo se s onima koje je ujutro najmio dogovorio za plaću, a ostale je, vidjevši da su besposleni, poslao da i oni rade i tako nešto zarade.

Na kraju radnoga dana naređuje svome upravitelju da pozove sve radnike i podijeli im plaću. I svi su primili jednako. Svaki je dobio denar. Tu nastaje problem. Radnici počinju mrmljati jer oni koji su najdulje radili dobivaju isto kao i oni koji su se pridružili tek na kraju radnoga dana. Na prvi pogled možemo se složiti s radnicima koji su radili najdulje jer prema tome kako su nagrađeni ispada da bi im bilo isplativije da su se pridružili tek o „jedanaestoj uri“. Manje bi radili, a dobili bi istu plaću.

Mrmljanje radnika znak je protivljenja, neodobravanja situacije. No, u ovome je slučaju znak i nerazumijevanja Božje logike koja je radikalno suprotna našoj ljudskoj logici. A kada nam ne ide u prilog olako je odbacujemo, želimo je se rješiti, ne prihvaćamo je kao Božji put za nas koji nas želi dovesti k sebi, u svoje Kraljevstvo na samo njemu razumljive načine.

Govoreći u prispodobi Isus uspoređuje Kraljevstvo nebesko s domaćinom i njegovim vinogradom u koje šalje radnike. To znači da u Kraljevstvu nebeskom vladaju drukčija načela i logike. Njome nas želi poučiti o Božjem načinu postupanja tj. o Božjoj ljubavi. Želi nas oraspoložiti da i mi danas otvorimo svoje životne prostore Božjoj ljubavi i dobroti te da se oslobodimo proračunatosti, kalkuliranja i nekih naših konstrukcija jednakosti. Božja širokogrudnost i neograničenost njegove ljubavi prema svakome od nas prije svega nadilaze naše trenutne potrebe i jedine su kadra učiniti nas istinski sretnima i zadovoljnima. Božja je pravednost njegova ljubav, a ljubav je dar.

Razmišljanje uz evanđelje XXV. nedjelje kroz godinu (Mt 20, 1-16a), god. A